Članci - Vivat lupus
Ko se boji vuka još?
Sivi (obični) vuk Canis lupus je najrasprostranjeniji krupni
sisar na planeti. Ova zver je nekada naseljavala gotovo celu severnu
poluloptu. Usled negativnog delovanja čoveka na prirodu, istorijska
slika vuka je u kratkom vremenu pretrpela značajne izmene. Vuk, koji je
nekada bio čest i široko rasprostranjen u celoj umerenoj zoni severne
hemisfere, potpuno je nestao ili drastično proređen na velikim
prostranstvima SAD i Evrope. Ova pojava je upravo srazmerna razvojem
ljudske populacije i degradacijom prirodnih staništa vuka. U Evropi se
vuk održao samo u brdsko-planinskim područjima gde je zastupljeno
ekstenzivno stočarstvo (Iberijsko, Apeninsko, Balkansko poluostrvo) ili
na krajnjem istoku (države bivšeg SSSR). U zapadnoj i srednjoj Evropi je
istrebljen tokom XVII i XVIII veka.
Sivi vuk spada u porodicu pasa Canidae. To je proporcionalno, moćno
građena zver srednje veličine. Ima veliku glavu i jake čeljusti, mišićav
vrat, čvrsto telo, jake grudi i duge noge. Ovako "opremljen" vuk je
specijalista za lov plena brzim i istrajnim gonjenjem u čoporu. Saradnja
prilikom lova je dovela do razvijanja visokog nivoa psihičkih osobina
vuka i izrazite hijerarhijske strukture unutar čopora.
Vivat Lupus (lat.) – neka živi vuk, živeo vuk
Pokret Vivat Lupus je nastao u Novom Sadu decembra 2005. Osnovali su ga studenti koji brinu za očuvanu životnu sredinu, biološku raznovrsnost, održivi razvoj i blagodeti čoveka i divljih životinja u zajedničkom okruženju. Osnovni ciljevi pokreta Vivat Lupus su:
-
zaštita i proučavanje divljih mesojedih vrsta sisara (medved, vuk, lisica, šakal, ris, divlja mačka, vidra…)
-
edukacija stanovništva o značaju i ulozi ovih vrsta u prirodi
-
nalaženje naučno zasnovanih rešenja za rešavanje konflikata čoveka i pomenutih vrsta divljih sisara
-
ekološki aktivizam u cilju skretanja pažnje šire javnosti na probleme opstanka mesojedih vrsta sisara u Srbiji
-
projekti reintrodukcije iščezlih vrsta mesojedih sisara u Srbiji
Pokret Vivat Lupus je stekao veliku podršku iskrenih ljubitelja prirode
širom Srbije. Takodje, ostvareni su i značajni kontakte sa relevantnim
naučnicima u državi i inostranstvu.
U Srbiji se svake godine organizuju masovne hajke na vukove. Kako
njihovi organizatori sa ponosom ističu, one imaju za cilj da pomognu
stočarima koji trpe štete od vukova. Istina je nešto drugačija. Na
hajkama strada manji broj vukova u odnosu na individualne akcije. Ali,
hajke su same po sebi jako loše. Vuk se lovi neselektivno, nasumično,
često stradaju najjači primerci iz čopora, čime se narušava struktura
njihove složene hijerarhije. Mediji senzacionalistički prenose izveštaje
sa ovakvih događaja i dodatno pogoršavaju sliku o vuku u narodu. Veliki
boj lovaca, katkad i preko 2.000 hiljade, opkoli celu planinu i tako
ostavi životinje u obruču, ne dajući im šansu da prežive. Ubijeni vukovi
se najčešće postave na haubu nekog auta gde služe za fotografisanje i
dičenje lovaca. Ne retko ih lovci voze krvave po gradu, pokazujući
drugima svoju moć. U ovom načinu lova nema ničeg viteškog, posebno ne
danas u eri visoke tehnologije. Masovan lov vuka uz pomoć snajpera i
ostale high-tech opreme ne deluje humano i opravdano.
Foto:
Neven Bjelić
Pokret Vivat Lupus je organizovao protestni skup na Zlatiboru 4. marta
2006. godine. Tog dana, više od hiljadu lovaca je vijalo vukove po ovoj
planinskoj lepotici. Pre svega, cilj okupljanja je bio da se pokaže da u
Srbiji postoje ljudi koji misle da hajke nisu dobra rešenja i da postoje
drugi, znatno humaniji načini za prevazilaženje konflikata između
stočara i vukova. Učesnici protesta su na Zlatibor stigli u 2 autobusa,
sa ukupno 105 aktivista, a samoj akciji se pridružilo i još oko 30
mladih ljudi iz užičkog kraja. Većina aktivista su bili studenti iz
Novog Sada i Beograda, a bilo je tu i osnovaca i srednjoškolaca iz
Beograda i Čačka. Veliku podršku je stigla i od NVO Planet – Art iz
Užica. Protest je bio zamišljen kao miran, zabavan građansko – ekološki
skup. Učesnici su izveli i mali performans, prerušeni u Crvenkapu,
ovčice i vuka. Trupa putujućih zabavljača, pod nazivom „Putujući ćututuk",
se potrudila da zabavi sve prisutne muzikom, žongliranjem i vožnjom na
monociklu. Najmlađi su rado prilazili klovnu koji je pravio razne figure
od balona. Akcija je odlično medijski propraćena i odmah su usledile
pozitivne kritike javnosti. Budući da se radi o svojevrsnoj novini u
Srbiji, ne čudi činjenica da su prisutni na Zlatiboru bili jako
iznenađeni viđenim, a lovci zapanjeni odlučnošću i hrabrosti mladih da
im otvoreno kažu da greše.
Decenijama se javnosti u Srbiji potura priča o vukovima kao „izrazitim
štetočinama, krvolocima, beskrupuloznim ubicama stoke i divljači".
Realnost jeste da vukovi čine štete stočarima. Ali to je posledica
različitih faktora. Fondovi divljih papkara (jelen, srna, divlja svinja),
koji su vukovima primarni plen, su u katastrofalnom stanju, usled
preteranog lova i krivolova. Većina stočara nema adekvatne ograde koje
bi štitile vukove od napada na njihovo „blago", na pašnjacima nema
pravih ovčarskih i pastirskih pasa, sela zamiru, stanovništvo rapidno
stari, staništa vuka su na udaru urbanizacije, šumarstva, lovstva i
turizma. U ovakvim uslovima vuku je primarni cilj da preživi i on se
okrenuo najlakše dostupnom plenu. Dakle, vuk nije, niti može biti zao,
krvolok ili ubica, on je samo životinja kao i bilo koja druga, primorana
na goli opstanak.
Populacija vuka u Srbiji je od strane vodećih biologa grubo procenjena
na 700 - 800 jedinki (Paunović et Milenković, 2000). Lovci u svojim
najnovijim izjavama tvrde da ih ima barem duplo više, nepotkrepljujući
te činjenice validnim naučnim podacima. Jasno je da se brojnosti vuka
kod nas spekuliše u razne svrhe. Svake godine u Srbiji se ubije do 100
vukova. Većina životinja strada u individualnim akcijama kada ih love na
mrciništima, mestima gde se vukovi, uglavnom u toku zime, prihranjuju
klaničnim otpacima. Na ovaj način se vrši izrazito negativna selekcija i
ubijaju oni vukovi koji ne pričinjavaju štete stočarima!
Na teritoriji Srbije vuk je zaštićen jedino u Vojvodini, Zakonom o
lovstvu (trajni lovostaj) i Uredbom o prirodnim retkostima (prirodna
retkost). Južno od Save i Dunava love ga tokom cele godine.
Uloge vuka u prirodi:
-
selekcioniše prirodni plen
-
uklanja leševe uginulih životinja
-
održava biodiverzitet
Sukob čoveka i vuka datira od onog trenutka kada je ljudsko društvo sa
sakupljačkog prešlo na stočarski način života. Smatra se da je prva
pripitomljena životinja bila upravo vuk. Od ove zveri je pre oko 100.000
godina nastao domaći pas, životinja kojoj moderan čovek puno duguje.
Nastanak pasa je čoveku omogućio lakši lov divljih životinja, mogućnost
da se nastani na jednom mestu i kontroliše druge pripitomljene životinje.
Tada je čovek uvideo prednosti života na jednom mestu uz obezbeđivanje
hrane i ostalih potrepština gajenjem domaćih životinja. Na ovaj način su
ljudi imali više slobodnog vremena, pa se smatra da je pojava psa bila
uslov za razvoj umetnosti. Vuk je oduvek pratio čoveka i koristio hranu
koju su plemena ostavljala za sobom, katkad sarađujući sa ljudima u lovu.
Sada, kada je čovek izabrao da gaji životinje, vuk mu je postao ogorčeni
suparnik. Od tog trenutka, pa milenijumima do sada, ove dve vrste su se
nadmudrivale i upevale da koegzistiraju.
Razne kulture su drugačije doživljavale vuka. U nekima je smatran za
božanstvo, u drugima visoko poštovan, u nekim civilizacijama omražen i
satanizovan. Narodi na Balkanu su poštovali vuka. Stari Sloveni su svog
vrhovnog boga Dažboga predstavljali upravo u liku hromog vuka. Ova
životinja je imala jaku simboliku koja se očuvala kroz burnu istoriju,
potom prenela i u eru Hrišćanstva. Kod Srba, vuk je uvek imao važno
mesto u folkloru, običajima i tradiciji. Veliki broj muških i ženskih
imena je nastao upravo iz reči VUK (Vuk, Vukašin, Vujadin, Vuka,
Vukosava). Smatrano je da vuk odgoni zle vile i duhove, štiti decu od
pošasti i bolesti, te su i maloj deci davana imena sa vučjim prefiksom,
kao preventiva. Mnoga naselja i drugi feografski pojmovi su nazvani po
vuku (Vučje, Vučkovica, Vučica).
Paralelno sa krčenjem šuma, ratnim dejstvima i osiromašenjem stočnog
fonda, u komunističkoj Srbiji se počelo sa planskim uzgojem lovne
divljači. Od tog trenutka vuk je postao „trn u oku“ mnogima. Pokušavali
su da ga istrebe na razne načine, ali su najporaznije bile akcije
trovanja strihininom. Vukovi su uspeli da prežive trovanja, ali su zato
glavom platili šakali, medvedi, risovi, beloglavi supovi, bradani, crni
lešinari, suri i orlovi krstaši i mnoge druge životinje.
Tekst: Milan Ružić
Fotografije: Milana Novaković i Stefan Nikolić
|
)
)
)
)
)